www.serbian.dhamma.org
Umeće Življenja: Vipasana Meditacija
Svi želimo mir i harmoniju jer nam nedostaju u životu. Svi povremeno osećamo uzbuđenje, uznemirenost, disharmoniju i patnju; a kada neko pati, on taj jad ne zadržava u sebi već ga širi na druge ljude oko sebe, i svako ko dođe u kontakt sa takvom osobom postaje i sam uznemiren. Ovo svakako ne predstavlja kvalitetan način življenja.
Čovek bi trebalo da živi u miru sa sobom i sa drugima. Ljudsko biće je, uostalom, društveno biće koje živi u zajednici u kojoj stvara odnose. Kako onda živeti u miru? Kako stvoriti harmoniju u sebi i održavati je tako da i drugi mogu da žive mirno i skladno?
Ljudi su uznemireni a da toga često nisu ni svesni. Da bi u sebi eliminisali takvo stanje moramo sagledati uzrok svoje uznemirenosti, razlog svoje patnje. Kada taj problem i proučimo, postaje jasno da nas negativnosti i nečistoća uma neizbežno vode u stanje uznemirenosti. Takvo mentalno zagađenje ili nečistoća ne može postojati istovremeno sa mirom i harmonijom.
Kako stvaramo negativnost? Daljim proučavanjem postaje nam jasno da smo nesrećni kada se ljudi ponašaju na način koji nam ne odgovara ili kada se dešava nešto što nam se ne dopada. Usled neželjenih događaja mi u sebi stvaramo napetost, isto kao i kada iskrsnu prepreke na putu ostvarenja željenih događaja. Tako kroz ceo život, neželjene stvari se događaju, željene stvari se ne događaju, a svo vreme reagujemo napetošću i u sebi vezujemo čvorove koji čine celokupnu mentalnu i fizičku strukturu toliko uznemirenom, toliko punom negativnosti, da se život pretvara u patnju.
U takvoj situaciji, jedan od načina da se problem reši je da se život udesi tako da se ništa nepoželjno ne dešava i da se sve odvija prema našim očekivanjima. "Moram razviti takvu moć, ili neko drugi mora posedovati takvu moć i mora mi pomagati svaki put kada to od njega tražim, da se ništa neželjeno ne dešava a da se sve želje ostvare." Ali to nije moguće. Ne postoji ni jedan čovek na svetu čija je svaka želja ispunjena, u čijem se životu sve odvija prema njegovim željama a da se pri tom ništa nepoželjno ne dogodi. Stvari se događaju nasuprot našim željama i očekivanjima. Otuda se javlja pitanje, kako da izbegnem slepo reagovanje u trenutku suočavanja sa stvarima koje mi se ne dopadaju? Kako da ostanem miran i uravnotežen?
U indiji, kao i u drugim zemljama mudri, sveti ljudi su proučavali ovaj problem – problem ljudske patnje – pronašli su rešenje: Kada se dešava nešto nepoželjno i počnemo da reagujemo stvarajući ljutnju, strah, ili bilo koju drugu negativnost uma, treba što pre skrenuti pažnju na nešto drugo. Na primer, ako ustanemo, uzmemo čašu vode i počnemo da pijemo, naša ljutnja će prestati da raste i pre ili kasnije će nestati. Možemo isto tako početi da brojimo: Jedan, dva, tri, četiri. Ili da ponavljamo u sebi neku reč, rečenicu, ili nekakvu mantru, možda ime nekog božanstva ili sveca u kojeg verujemo; tako skrećemo pažnju na nešto drugo i u većoj ili manjoj meri udaljavamo se od negativnosti, od ljutnje.
Ovo rešenje je bilo korisno, pomagalo je. Ono je još uvek primenljivo. Kada ga primenimo, naš um se oslobađa uznemirenosti. Međutim, ovo rešenje funkcioniše samo na svesnom nivou. Negovom primenom, skretanjem pažnje, mi negativnost guramo u domen podsvesnog gde se proces umnožavanja nečistoća nastavlja kao i do tada. Na površini smo stvorili sloj mira i harmonije, ali u dubini našeg uma tako stvoreni vulkan potisnute negativnosti će pre ili kasnije izbiti na površinu uz razornu erupciju.
Drugi istraživači unutrašnje istine otišli su još dalje u svom traganju. Doživevši realnost uma i materije u sebi uvideli su da je skretanje pažnje samo bežanje od problema. To na žalost nije rešenje; da bi rešili problem moramo se suočiti sa njim. Kada se negativnost javi u umu, posmatrajte, suočite se sa njom. Čim počnemo da posmatramo, negativnost gubi svoju snagu, polako se povlači, i posle nekog vremena nestaje.
Ovo je dobro rešenje: Ono izbegava oba ekstrema – potiskivanje i prepuštanje stihiji. Potiskivanjem nikada ne rešavamo problem, a dozvoliti negativnosti da se manifestuje u rečima ili delu samo stvara nove probleme. Međutim kada je posmatramo, nečistoća bledi i nestaje. Tada smo u potupunosti iskorenili tu negativnost, tada smo se oslobodili te nečistoće.
To zvuči predivno, ali da li je zaista moguće da se prosečna osoba tako suoči sa negativnošću? Kada se javi ljutnja, ona nas obično preplavi tako brzo da mi to ni ne osetimo. Tada, obuzeti ljutnjom, naše reči ili dela uzrokuju samo što je štetno za nas i za druge. Kada ljutnja prođe kajemo se i tražimo oproštaj. Međutim kada se ponovo nađemo u sličnoj situaciji, mi reagujemo na isti način! Svo to kajanje ne pomaže nam ni najmanje.
Problem je u tome što nismo svesni početka nečistoće. Ona kreće iz dubine podsvesnog, i dok dođe do svesnog nivoa uma toliko ojača da nas nadvlada i ne možemo je posmatrati.
Moguće rešenje je imati ličnog sekretara koji bi nas upozorio svaki put kada ljutnja počne: "Gospodaru pazite, počinje ljutnja!" Pošto ne znamo kada će ljutnja početi trebaju nam tri takva sekretara, po jedan za svaku smenu! Dobro. Pretpostavimo da to možemo i da priuštimo. Šta se dešava kada ljutnja počne? Sekretar nas upozorava: "O, gospodaru, pogledajte – javila se ljutnja!" Prva stvar koju ćemo da uradimo je da ga lupimo i izgrdimo: "Budalo! Misliš da si plaćen da mi držiš pridiku?" Toliko smo obuzeti ljutnjom da nam dobar savet uopšte ne može pomoći.
Čak i da pretpostavimo da mudrost prevlada i da ga ne ošamarimo. Da umesto toga kažemo, "Baš ti hvala. Sada moram da posmatram ljutnju." Da li je takvo posmatranje moguće? Čim zatvorimo oči i pokušamo da posmatramo ljutnju, razlog ljutnje, ta osoba ili događaj, se vrati u svest. Mi automatski više ne posmatramo ljutnju već posmatramo spoljašnji uzrok ovog osećanja, i tako samo pojačavamo bes umesto da ga se oslobađamo. Na žalost, vrlo je teško posmatrati osećanje bez uplitanja spoljašnjeg objekta tj. razloga koji ga je izazvao.
Međutim, onaj koji je dostigao konačnu istinu pronašao je i konačno rešenje. Otkrio je da pojava nečistoće u umu istovremeno izaziva dve stvari na fizičkom nivou: Jedna je promena prirodnog ritma disanja; udah i izdah postanu naglašeniji, kao pri naporu. Druga, suptilnija, promena je pojava neke telesne senzacije usled biohemijske reakcije. Svaka nečistoća uma stvara telesnu senzaciju negde u telu.
U tome je pronađeno praktično rešenje: Pošto je čoveku vrlo teško da posmatra apstraktne nečistoće uma kao što su ljutnja, strah, ili strast, uz prikladnu obuku i praksu on može da ih posmatra indirektno posmatrajući dah i telesne senzacije.
Disanje i osećaj pomažu na dva načina. Prvo, oni se ponašaju kao naši lični sekretari. Čim se u umu javi nečistoća, dah se menja i govori nam: "Pazi, nešto nije u redu!" Na sličan način osećaj u telu nas upućuje na problem. Tada počinjemo da posmatramo dah i telesne senzacije, i pritom otkrivamo da nečistoća izuzetno brzo nestaje.
Ovaj mentalno-fizički fenomen možemo da uporedimo sa novčićem: Na jednoj strani su misli i emocije koje se javljaju u umu, a na drugoj su disanje i telesne senzacije. Svaka misao ili emocija utiče na disanje i senzacije u telu u tom trenutku. Kao strane novčića, ove manifestacije su ne odvojive. Zato, posmatrajući disanje ili telesne senzacije, mi zapravo posmatramo mentalne nečistoće i suočavamo se sa našom stvarnošću onakvom kakva jeste. Kroz upornost ustanovićemo da nečistoća gubi na snazi i više ne može da nas savlada kao pre, i da pre ili kasnije u potpunosti nestaje, ostavljajući nas smirene i zadovoljne.
Na ovaj način učimo da se posmatramo iznutra a ne samo spolja. Iz neznanja, mi ceo život provedemo posmatrajući očima a celokupna istina unutar nas ostaje neotkrivena. Po navici, mi tražimo uzrok ličnog nezadovoljstva spolja i pokušavamo da menjamo stvari oko nas. Pošto nismo svesni događaja unutra, mi ne vidimo uzrok naše patnje, da se on zapravo krije iza nesvesnih reakcija na prijatne i neprijatne telesne senzacije.
Zahvaljujući treningu postajemo svesni druge strane novčića; postajemo svesni svog disanja i događaja unutar nas. Naučimo da posmatramo i disanje i telesne senzacije tako da ne remetimo prirodan sklad uma. Samim time, mi prestajemo da reagujemo. Umesto da uvećavamo svoju patnju, mi dozvoljavamo nečistoći da se manifestuje i prođe bez lošeg uticaja na nas.
Što više praktikujemo ovu tehniku, to se pre oslobađamo loših navika uma, koji postepeno postaje sve čistiji i čistiji. Um oslobođen negativnosti je uvek pun ljubavi, nesebične ljubavi za druge; pun saosećanja za neuspehe i patnju drugih; pun radosti zbog njihovog uspeha i sreće. Potpuno uravnotežen u svakoj situaciji.
Kada dostignemo ovaj nivo naš život je korenito promenjen. Više se ne dešava da naše reči ili dela uznemiravaju druge ljude. Umesto toga, naš smiren um pomaže drugima da pronađu mir. Celokupna atmosfera oko takvih osoba je prožeta mirom i harmonijom i pozitivno utiče na ljude iz okruženja.
Kada smo u stanju da očuvamo smirenost bez obzira na ono što se dešava unutra, postaje nam sve lakše da ne reagujemo na stvari koje nam se dešavaju spolja. Međutim, važno je da shvatimo da ova vrsta nereagovanja ne podrazumeva ignorisanje ovozemaljskih problema. Osoba koja praktikuje Vipasanu zapravo postane osetljivaja na patnju drugih i čini sve što može da im pomogne - ne kroz nova uznemiravanja - već uz pomoć uma preplavljenog ljubavlju, saosećanjem, i smirenošću. Takva osoba je zaista naučila veštinu plemenitosti jer je naučila da očuva svoj mir i da tako, ne uznemiravajući druge, njima pomaže i radi u njihovu korist.
To je suština onoga što je buda Gotama podučavao: Umeće Življenja. On nije osnivao religiju niti podučavao ljude bilo kakvoj dogmi ili filozofiji, nikada nije nalagao svojim sledbenicima da vrše obrede i rituale. Jedino ih je podučavao da objektivno posmatraju prirodu kroz posmatranje događaja u njima samima. Mi iz neznanja stalno reagujemo na način vrlo štetan za nas i za druge. Ali kada naučimo da posmatramo istinu unutar nas, oslobađamo se navike reagovanja i istinska mudrost zaživi u nama. Mi više ne reagujemo na slepo, naše ponašanje je odluka uma koji vidi i razume istinu, uma koji je miran i uravnotežen. A svaki takav postupak je uvek pozitivan, stvaralački, i u korist nama i drugima.
Neophodno je, dakle, spoznati sebe – savet koji mudri ljudi ponavljaju od davnina. Međutim, spoznati sebe čovek ne može u potpunosti da učini samo na intelektualno nivou. Samospoznaja nije ideja ili teorija. Osim toga, slepa posvećenost ili vera, tj. prihvatanje nečega zdravo za gotovo, takođe ne vodi samospoznaji. Umesto toga, potrebno je da spoznamo realnost u korenu: Moramo da doživimo direktno iskustvo ovog mentalno-fizičkog fenomena koje nazivamo ja. To je jedini način da se oslobodimo nečistoća, da se oslobodimo patnje.
To neposredno iskustvo sopstvene realnosti, ta tehnika samoposmatranja, jeste Vipasana meditacija. Passana je Pali reč (jezik Indije iz Budinog doba) koja znači "gledati otvorenih očiju" u svakodnevnom smislu te reči. Za razliku od toga, Vipassana znači posmatranje stvari onakvim kakve zaista jesu a ne samo kako izgledaju da jesu. Moramo prodreti kroz prividnu istinu, i nastaviti da prodiremo sve dok ne spoznamo celokupnu realnost naše mentalno-fizičke strukture. Jednom kada se ta istina spozna, čovek prestaje da reaguje slepo - prestaje da stvara nečistoće uma – i stare nečistoće počnu da se iskorenjuju. Tako se oslobađamo patnje i počinjemo da živimo umeće življenja.
Postoje tri nivoa u tom uvežbavanju. Prvo, moramo odustati od bilo kakve radnje, fizičke ili vokalne, koja remeti mir i harmoniju drugih. Ne možemo raditi na oslobađanju od nečistoća u svom umu, a u isto vreme nastaviti sa delima, tela i govora, koja samo umnožavaju te nečistoće. Zato je moralni kod suštinski, prvi stepen ove prakse. Odustajemo od ubijanja, krađe, zloupotrebe seksa, laganja i bilo kog oblika trovanja, zagađvanja. Odustajanjem od ovakvih akcija, dozvoljavamo umu da se dovoljno smiri, tako da možemo nastaviti sa započetim zadatkom.
Sledeći korak je razvijanje sposobnosti ovladavanja ovim divljim umom, vežbajući ga da ostane fiksiran za jedan jedini objekat, za dah. Pokušavamo našu pažnju da, što je moguće duže, zadržimo na disanju. To nije vežba disanja. Mi ne regulišemo svoj dah. Umesto toga posmatramo prirodno disanje, onakvo kakvo ono jeste, kako dah ulazi, kako dah izlazi. Na taj način dalje smirujemo um, tako da on više nije preplavljen divljim negativnostima. U isto vreme, koncentrišemo um, čineći ga oštrim i prodornim, sposobnim za rad na uvidu.
Ova dva koraka, vođenje moralnog života i ovladavanje umom, veoma su potrebna i korisna, sami za sebe. Ali oni će voditi do samopotiskivanja, ukoliko ne preduzmemo treći korak, pročišćavanje uma od nečistoća, razvijanjem uvida u svoju vlastitu prirodu. To je, ustvari, Vipassana: doživljaj sopstvene stvarnosti, sistematskim i nepristrasnim posmatranjem stalno promenljivih osećaja u nama. To je vrhunac Buddhinog učenja: samopročišćavanje kroz samoposmatranje.
I to mogu upražnjavati svi. Bolest nije sektaška, zato i lek ne može biti sektaški, mora biti univerzalan. Svako se suočava sa problemom patnje. Kada neko pati zbog ljutnje, to nije budistička ljutnja, hindu ljutnja ili hrišćanska ljutnja: ljutnja je ljutnja. I kada zbog ljutnje neko postane uznemiren, onda to nije hrišćanska uznemirenost, ili hindu, ili budistička. Zato, za tu univerzalnu bolest mora postojati univerzalni lek.
Vipassana meditacija je takav lek. Niko neće i ne može stavljati primedbe na način života koji poštuje mir i harmoniju drugih. Niko neće i ne može stavljati primedbe na razvijanje sposobnosti ovladavanja umom. Niko neće i ne može stavljati primedbe na razvijanje uvida u našu sopstvenu stvarnost, sa kojim je moguće osloboditi um od negativnosti. To je univerzalni put.
Posmatranje stvarnosti onakve kakva ona jeste, posmatranjem istine iznutra - to je spoznavanje sebe na aktuelnom, eksperimentalnom nivou. I dok to upražnjavamo, oslobađamo se svih jada i nečistoća. Od grube, spoljašnje, očigledne istine, prodiremo do krajnje istine uma i materije. Onda to transcendiramo, doživljavajući istinu koja je van domašaja uma i materije, izvan vremena i prostora, izvan uslovljene oblasti stvarnosti: istina potpune slobode od svih nečistoća, svih negativnosti, celokupne patnje. Nije važno ime koje ćemo dati toj krajnjoj istini. Ona treba da bude krajnji cilj svakog ljudskog bića.
Neka svi doživite tu krajnju istinu. Neka se svi ljudi na svetu, koji pate od negativnosti, prljavštine i nečistoća, oslobode svojih nečistoća, oslobode svoga jada. Neka osete i uživaju pravu sreću, pravi mir i pravu harmoniju.
Ovaj tekst je zasnovan na govoru S. N. Goenke u Bernu, Švajcarskoj.